Два писма, један језик

Мало који европски језик живи са два подједнако службена писма : ћирилицом и латиницом. Устав каже да је ћирилица службено писмо у Србији, али у пракси је латиница, нарочито на интернету, чешћа. Правопис¶ при том не прописује само писмо - прописује и када се пише велико слово, рецимо у пуном имену установе попут „Народна библиотека Србије“ , а када мало. Писана норма¶ је, ипак, само половина приче: изговорна норма је нешто сасвим друго.

Иста та изговорна норма, међутим, у српском језику постоји у два подједнако стандардна облика: екавском и ијекавском. Штокавско је наречје¶ основа стандардног језика, а управо унутар њега разлика између „е“ и „је“/„ије“ - речи попут „човек“ насупрот „човјек“ - остаје најупадљивије обележје регионалне разлике, а не правилности или грешке. Обичан дијалекат , разуме се, не мора бити ни екавски ни ијекавски - те две ствари постоје на различитим нивоима језика. Изговор гласа „х“, рецимо, варира од региона до региона независно од тога да ли неко говори екавски или ијекавски, а такве гласовне промене немају никакве везе са стандардном нормом било ког од та два облика.

Може се рећи да је управо та двострукост - два писма, два изговорна облика - оно што чини српски језик тежим за странце него што на први поглед изгледа, али и оно што ниједан изворни говорник заправо не доживљава као проблем. Правопис, наравно, регулише и много ситнијих ствари: интерпункцију , транскрипцију страних имена и позајмљеница , а чак и општи ниво писмености у друштву посредно зависи од тога колико су та правила јасна и доследна.