Два писма, један језик
Two scripts, one language
word — translation · in the city — grammar lesson · in the citylater — a form you'll meet at a higher level
Мало који језик живи са два подједнако : ћирилицом и латиницом. Устав каже да је ћирилица писмо у Србији, али у пракси је латиница, нарочито на интернету, . ¶ при том не прописује само писмо - прописује и када се пише велико слово, рецимо у пуном имену установе попут „Народна библиотека Србије“ , а када мало. Писана ¶ је, ипак, само приче: норма је нешто сасвим друго.
Иста та изговорна норма, међутим, у језику постоји у два подједнако : екавском и ијекавском. Штокавско је ¶ основа стандардног језика, а управо њега разлика између „е“ и „је“/„ије“ - речи попут „човек“ насупрот „човјек“ - остаје обележје регионалне разлике, а не правилности или грешке. ¶ , разуме се, не мора бити ни екавски ни ијекавски - те две ствари постоје на различитим нивоима језика. гласа „х“, рецимо, варира од региона до региона независно од тога да ли неко говори екавски или ијекавски, а такве немају никакве везе са стандардном нормом било ког од та два облика.
Може се рећи да је управо та двострукост - два писма, два изговорна облика - оно што чини српски језик тежим за странце него што на први поглед изгледа, али и оно што ниједан заправо не као проблем. Правопис, наравно, регулише и много ситнијих ствари: , страних имена и , а чак и ниво у друштву посредно зависи од тога колико су та правила јасна и доследна.