Dva pisma, jedan jezik

Malo koji evropski jezik živi sa dva podjednako službena pisma : ćirilicom i latinicom. Ustav kaže da je ćirilica službeno pismo u Srbiji, ali u praksi je latinica, naročito na internetu, češća. Pravopis¶ pri tom ne propisuje samo pismo - propisuje i kada se piše veliko slovo, recimo u punom imenu ustanove poput „Narodna biblioteka Srbije“ , a kada malo. Pisana norma¶ je, ipak, samo polovina priče: izgovorna norma je nešto sasvim drugo.

Ista ta izgovorna norma, međutim, u srpskom jeziku postoji u dva podjednako standardna oblika: ekavskom i ijekavskom. Štokavsko je narečje¶ osnova standardnog jezika, a upravo unutar njega razlika između „e“ i „je“/„ije“ - reči poput „čovek“ nasuprot „čovjek“ - ostaje najupadljivije obeležje regionalne razlike, a ne pravilnosti ili greške. Običan dijalekat , razume se, ne mora biti ni ekavski ni ijekavski - te dve stvari postoje na različitim nivoima jezika. Izgovor glasa „h“, recimo, varira od regiona do regiona nezavisno od toga da li neko govori ekavski ili ijekavski, a takve glasovne promene nemaju nikakve veze sa standardnom normom bilo kog od ta dva oblika.

Može se reći da je upravo ta dvostrukost - dva pisma, dva izgovorna oblika - ono što čini srpski jezik težim za strance nego što na prvi pogled izgleda, ali i ono što nijedan izvorni govornik zapravo ne doživljava kao problem. Pravopis, naravno, reguliše i mnogo sitnijih stvari: interpunkciju , transkripciju stranih imena i pozajmljenica , a čak i opšti nivo pismenosti u društvu posredno zavisi od toga koliko su ta pravila jasna i dosledna.