Да ли један глас још нешто значи?

Свака генерација изнова поставља питање : колико моћи заиста лежи у једном једином гласу? Сваких неколико година грађани излазе на изборе и бирају ко ће их представљати у институцијама. Многи се , ипак, питају да ли један једини глас уопште нешто мења, поготово када им се чини да су људска права која им гарантује устав све чешће само мртво слово на папиру. Поверење у политику опада , а неједнакост у друштву расте, тако да млади све отвореније тврде да политика не заслужује њихово учешће . Овај текст покушава да образложи зашто је та тврдња опасна , чак и када делује логично.

С једне стране , аргумент делује привлачно: ако је резултат неког гласања унапред одлучен, зашто трошити време на изборе? С друге стране , управо та логика оспорава сопствену премису. Тешко је организовати праведне изборе без независних институција, а грађани не морају да се слажу са сваком одлуком власти¶ , али треба да учествују у процесу који их обликује . Историја више пута показа исто: држава губи легитимитет¶ управо онда када грађани престану да верују да гласање нешто мења.

Имајући у виду све ово, учешће на изборима не треба схватити само као формалну дужност, него као начин да се сачува владавина права . С обзиром на то да¶ институције саме себе не одржавају , поводом сваких нових избора враћа се исто питање: да ли ће грађани поново изаћи да гласају, или ће легитимитет власти зависити само од ћутања оних који су одустали? Одговор на то питање, будући да обликује будућност целог друштва, заслужује озбиљније размишљање него што му се обично поклања.