Повратак кући

Кућа беше одавно празна. Те вечери, док се сумрак¶ полако спуштао над селом, у њој је ипак опет владала нека чудна тишина - не мирна, него напета, као да нешто чека. Кроз прозоре без завеса треперило је последње светло дана, а обриси¶ намештаја под чаршавима деловали су као сенке које се годинама нису помериле. У полутами је једва назрела пут који води до врата. Стару је приметила кућу тек кад је застала пред самом капијом.

Отац је ту кућу био купио још пре рата, сећала се она, у доба кад ни сама још није била рођена. У том податку лежала је нека чежња коју никад није умела да именује - чежња за местом које никад заиста није ни видела, а ипак јој је недостајало. Кад ју је по први пут угледала, нешто је одмах наслутила , иако то себи није умела да објасни. Покушала је да потисне тај немир , али он ју је пратио читавим путем до капије.

Да је тада знала све оно што зна данас, можда би била остала . Пред вратима ју је, изненада, обузела стара стрепња , па се на тренутак укочила , као да јој је тело памтило нешто што ум одавно беше заборавио . Унутра је зачула само одјек сопствених корака, а у прашњавом огледалу у ходнику огледао се сав умор дугог путовања. На повратку схватила је да је, негде успут, изгубила и кључ и жељу да се икада више врати.