Povratak kući

Kuća beše odavno prazna. Te večeri, dok se sumrak¶ polako spuštao nad selom, u njoj je ipak opet vladala neka čudna tišina - ne mirna, nego napeta, kao da nešto čeka. Kroz prozore bez zavesa treperilo je poslednje svetlo dana, a obrisi¶ nameštaja pod čaršavima delovali su kao senke koje se godinama nisu pomerile. U polutami je jedva nazrela put koji vodi do vrata. Staru je primetila kuću tek kad je zastala pred samom kapijom.

Otac je tu kuću bio kupio još pre rata, sećala se ona, u doba kad ni sama još nije bila rođena. U tom podatku ležala je neka čežnja koju nikad nije umela da imenuje - čežnja za mestom koje nikad zaista nije ni videla, a ipak joj je nedostajalo. Kad ju je po prvi put ugledala, nešto je odmah naslutila , iako to sebi nije umela da objasni. Pokušala je da potisne taj nemir , ali on ju je pratio čitavim putem do kapije.

Da je tada znala sve ono što zna danas, možda bi bila ostala . Pred vratima ju je, iznenada, obuzela stara strepnja , pa se na trenutak ukočila , kao da joj je telo pamtilo nešto što um odavno beše zaboravio . Unutra je začula samo odjek sopstvenih koraka, a u prašnjavom ogledalu u hodniku ogledao se sav umor dugog putovanja. Na povratku shvatila je da je, negde usput, izgubila i ključ i želju da se ikada više vrati.